Poremećaji Ličnosti

ŠTA SU POREMEĆAJI LIČNOSTI?


Poremećaji ličnosti uzrokuju dugotrajne obrasce unutrašnjeg doživljavanja i ponašanja koji odstupaju od očekivanja društva u celini, koji su prožimajući, kruti i stabilni tokom vremena i koji vode nelagodnosti ili lošijem funkcionisanju.
Ličnost se danas sagledava kao kompleksan obrazac duboko usađenih psiholoških karakteristika koje su najvećim delom nesvesne, teško promenljive i koje se automatski ispoljavaju u gotovo svakoj oblasti funkcionisanjaŤ. Lične karakteristike ili osobine se ispoljavaju na kontinuumu socijalnog funkcionisanja. Poremećaji ličnosti odražavaju osobine ličnosti koje se neadekvatno koriste i koje postaju maladaptivne. Do određene mere ova klasifikacija je proizvoljna.
Neka odstupanja mogu biti sasvim blaga, uz veoma mali uticaj na život osobe, kod kuće ili na poslu; druga mogu prouzrokovati velike posledice kako u porodici, tako i u društvu. Specifične situacije ili događaji predstavljaju okidač za ponašanja karakteristična za poremećaje ličnosti. Uopšte uzev, osobe sa poremećajem ličnosti imaju poteškoće u slaganju sa drugim ljudima i mogu biti razdražljive, zahtevne, neprijateljski nastrojene, plašljive ili manipulativne.

SIMPTOMI POREMEĆAJA LIČNOSTI


ˇ Poteškoće u slaganju sa drugim ljudima. Mogu biti razdražljivi, zahtevni, neprijateljski nastrojeni, plašljivi ili manipulativni.
ˇ Obrasci ponašanja značajno odstupaju od društvenih očekivanja i ostaju postojani tokom vremena.
ˇ Poremećaj zahvata mišljenje, emocije, međuljudske odnose i kontrolu impulsa.
ˇ Obrazac je nefleksibilan i javlja se u širokom spektru situacija.
ˇ Obrazac je stabilan ili dugotrajan, sa početkom u detinjstvu ili adolescenciji.
Poremećaji ličnosti postoje u različitim oblicima. Klasifikacija poremećaja ličnosti je proizvoljna (didaktička). Svaka osoba je, međutim, jedinstvena i može ispoljavati mešavine obrazaca.

UZROCI POREMEĆAJA LIČNOSTI


Poremećaji ličnosti, najverovatnije, proističu iz kompleksne interakcije ranih životnih iskustava, genetskih i sredinskih faktora. U principu, genetski faktori doprinose biološkim osnovama moždanog funkcionisanja i osnovnoj strukturi ličnosti. Ova struktura onda utiče na to kako će individua odgovarati na životna iskustva i društveno okruženje. Tokom vremena, svaka osoba razvija specifične obrasce ili načine doživljavanja sopstvenog sveta, kao i osećanja, mišljenja, prevazilaženja i ponašanja.
Iako se do današnjeg dana malo zna o mogućim biološkim korelatima poremećaja ličnosti, osobe sa poremećajem ličnosti mogu imati poremećenu regulaciju moždanih kola koja kontrolišu emocije. Ova poteškoća, u kombinaciji sa psihološkim i socijalnim faktorima kao što su zlostavljanje, zanemarivanje ili odvajanje, čini da osoba bude pod većim rizikom od razvijanja poremećaja ličnosti. Snažna privrženost unutar porodice ili mreže podrške ljudi van porodice, u školi i u zajednici, pomažu individui da razvije snažan osećaj samopoštovanja i snažne mehanizme odbrane. Prilike za lični razvoj i za razvijanje jedinstvenih sposobnosti mogu ojačati predstavu osobe o sebi samoj. Ovako podržavajuća okolina može pružiti izvesnu zaštitu od razvijanja poremećaja ličnosti.
Za biološki predisponirane osobe glavni razvojni izazovi koji su sastavni deo adolescencije i ranog odraslog perioda odvajanje od porodice, identitet i nezavisnost mogu biti faktori koji dovode do pojave poremećaja ličnosti. Ovo može objasniti zašto poremećaji ličnosti obično i počinju u tim godinama.

VRSTE POREMEĆAJA LIČNOSTI


Granični poremećaj ličnosti: nestabilnost međuljudskih odnosa, identiteta i afekta, kao i naznačena impulsivnost.
Antisocijalni poremećaj ličnosti: Zanemarivanje ili kršenje prava drugih ljudi.
Histrionični poremećaj ličnosti: prekomerna emocionalnost i traženje pažnje.
Narcistički poremćaj ličnosti: grandioznost, potreba za divljenjem i nedostatak empatije.
Izbegavajući poremećaj ličnosti: socijalna inhibicija, osećanje neadekvatnosti i preosetljivost na negativno ocenjivanje.
Zavisni poremćaj ličnosti: podređeno i zavisno ponašanje povezano sa prekomernom potrebom da o osobi neko brine.
Shizoidni poremećaj ličnosti: otuđenost od socijalnih relacija i ograničen raspon emocionalnog ispoljavanja.
Paranoidni poremećaj ličnosti: nepoverenje i sumnjičavost, pri čemu se motivi drugih ljudi tumače kao zloćudni.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti: preokupiranost urednošću, perfekcionizmom i kontrolom.
Shizotipalni poremećaj ličnosti: akutna nelagodnost u bliskim međuljudskim odnosima, kognitivne ili perceptivne distorzije i ekscentričnosti u ponašanju.

KOLIKO SU ČESTI POREMEĆAJI LIČNOSTI?


Procene prevalencije dijagnoze bilo kog poremećaja ličnosti u SAD (na primer) kreću se od 6 do 9%, zavisno od kriterijuma koji je korišćen za definisanje. Epidemiološke studije najčešće ocenjuju i izveštavaju o antisocijalnom poremećaju ličnosti. Istraživanjem sprovedenim u Ontariju 1991. godine, procenjeno je da je jednogodišnja stopa prevalencije antisocijalnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji bila 1,7%. Prema Edmontonskoj studiji iz 80-ih godina, 1,8% populacije imalo je antisocijalni poremćaj ličnosti tokom šestomesečnog perioda pre istraživanja, dok je 3,7% imalo antisocijalni poremećaj ličnosti u nekom trenutku svog života. Procene prevalencije ostalih poremećaja ličnosti kreću se od 1 do 10% populacije.

STIGMA POVEZANA SA POREMEĆAJIMA LIČNOSTI


S obzirom na to da ponašanja koja se javljaju u nekim poremćajima ličnosti ostaju bliska onome što se smatra ťnormalnim, drugi često smatraju da oboleli lako može izmeniti svoje ponašanje i rešiti interepersonalni problem. A kada takva ponašanja duže potraju, drugi to mogu protumačiti nedostatkom volje za promenom. Fiksna priroda ovog poremećaja je nešto što drugi ljudi ne razumeju najbolje.

LEČENJE POREMEĆAJA LIČNOSTI


Poremećaji ličnosti su teški za lečenje zbog poricanja da problem postoji i zbog pesimizma zdravstvenih radnika usled izostanka uspeha tokom prethodnih pokušaja. Intenzivna individualna i grupna psihoterapija, kombinovana sa antidepresivima i stabilizatorima raspoloženja, može biti, u najmanju ruku, delimično efikasna kod nekih ljudi. Teškoće se javljaju kako zbog upornosti simptoma, tako i zbog negativnog uticaja koji ovi simptomi imaju na terapijski odnos.
Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti češće bivaju hospitalizovane, češće su na psihoterapiji vanbolnički i češće posećuju urgentna odeljenja nego one sa drugim poremećajima ličnosti.